IZ PRVE RUKE: Od prvog padobranskog skoka do A dozvole. Učenici padobranci, padobranska obuka i njihov doživljaj nečega... što ćemo samo pokušati dočarati rečima kao svojevrsno pojedinačno iskustvo.
Updated: Oct 7
Kako izgleda put od prvog skoka do samostalnog padobranca sa A dozvolom? U ovom tekstu donosimo iskustva iz prve ruke — od prvih koraka i uzbuđenja prvog skoka, preko obuke i sticanja iskustva, pa sve do trenutka kada učenik postaje licencirani padobranac. Saznajte šta vas zaista čeka na tom putu, koliko učenja, discipline i posvećenosti je potrebno i zašto je svaki skok važan korak ka samostalnosti.
U nastavku teksta su doživljaji naših učenika ispričani iz prvog lica, bez redakture i uz minimalnu korekciju slovnih grešaka. Kako je padobranska obuka uticala na njih i kako su stekli iskustvo saznajte kroz par pitanja koja smo im postavili!
Sećaš li se svog prvog skoka i šta ti je tada prolazilo kroz glavu prilikom popunjavanja formulara na kom je pisalo padobranska obuka? Prethodno iskustvo?
Uroš:
Sećam se svog prvog skoka kao nešto što je promenilo mene, pokazalo mi da mogu da savladam svoje strahove. Koje kakve misli su mi se vrtele po glavi od toga sta je meni trebalo ovo - do toga da želim da skačem svaki dan.
Josip:
Sećam se naravno, tako nešto se pamti ceo zivot. Nisam razmišljao o strahu već o avanturi. Nisam ni pomislio da bih ikada mogao stići do gore pomenute A licence.
Danilo:
Adrenalin, strah, ali i uzbuđenje i radost. Pobediti sebe pre svega. Prvih nekoliko skokova dok se ne otvori padobran, jedva da se sećam (strah od propadanja), ali posle toga je usledio prelep osećaj.
Bojan: Oduvek me je privlačilo padobranstvo. Sanjao sam kao klinac često da letim i kada sam saznao za padobarnstvo od tada imam tu želju.
Prvi skok je bio AFF (davno sam započeo proces nakon čega je nažalost usledila pauza) i jesam imao malo straha jer nisam znao kako će to sve da izgleda. Po nastavku obuke kod nas na aerodromu u Subotici pred prvi skok nije bilo straha sve dok se vrata od aviona nisu otvorila. Tada se suočavaš sa tim strahom i radiš ono što si učio. Kroz glavu sam vrteo samo ono što mi je bio zadatak u tom trenutku.
Samu A licencu nisam mogao dočekati i znam da ću nastaviti da se bavim ovim sportom sve dok me zdravlje služi i finanasije to dozvoljavaju.
Nebojša:
Prvo samostalni skok mi nije bio potpuna nepoznanica jer sam prethodnu godinu skočio tandem skok. Poučen prethodnim tandem skokom imao sam neko iskustvo i jaku želju da nastavim da se bavim padobranstvom. Na prvom samostalnom skoku sam imao izvestan strah da li ću sve dobro odraditi. Što se tiče straha u vezi opreme i eventualnih otkaza, to su mi instruktori tokom obuke odagnali svojim profesionalnim pristupom i detaljnom edukacijom. Sam skok... sećam se ulaska u avion, leta, strašnog povika "VRATA!!!", mog izlaska na popučicu i puštanja upornice a onda ništa... i odjednom "BAM" otvoren padobran i ja letim i uživam u pogledu. U tom trenutku još nisam imao jasnu viziju o dozvolama, ali 'vala sad imam startnu i ne stajem tu!
Mirko:
Na početku me više privuklo sve ono posle padobrastva: ljudi ,energija, zezanje i vreme provedeno zajedno... da mi se otvori padobran kako treba i da ne upadnem u kovit... opet. Imao sam pauzu... 6 godina je proslo od prvog skoka a aerodrom mi je nekako bio na vikend listi i pre nego što sam skočio prvi put.
Kako je izgledao tvoj put od prvog skoka do samostalnog padobranca?
Uroš:
Da sam zaista postao svestan šta se dešava oko mene a za to... trebalo mi je oko 20 skokova.
Josip:
Prijava obuke u više navrata. Posle prvog neuspelog pokušaja prijavio sam se ponovo; još jače i još odlučnije! 60 skokova, svaki skok novi izazov. Greška za greškom koje sam se trudio ispraviti, uz pomoć instruktora i pomoćnika instruktora odlazili smo u nove pobede. Kroz zajednička iskustva i pomenute greške prevazilazili smo etape i nastavljamo da stičemo nova iskustva.
Danilo:
Najteži deo je bio put do samostalnog otvaranja. Taj bitan deo iz čega se sastoji padobranska obuka; deo dok ne pobediš sebe. Posle toga je sve bilo mnogo lakše. Bilo mi je potrebno oko 30 skokova do skoka na slobodno. Ali to je individualna stvar koja ne sme da se poredi sa drugima.
Bojan:
Pedesetak skokova je bilo potrebno i jedan sat tunela. Potrajalo je malo duže nego što sam očekivao zbog toga što sam počeo sa obukom na kraju sezone (samo tri skoka za tu godinu) i posle nisam bio u mogućnosti da budem na aerodoromu svaki vikend kada su organizovana skakanja, zbog posla.
Mada, sada kad razmislim, taman je to sve kako treba. Smatram da je pored broja skokova, treninga i učenja potrebno još i neko vreme da prođe kako bi učenik sazreo i imao dovoljno vremena da sve te informacije procesuira i primeni u praksi i drago mi je što nas je bilo više koji smo zajedno prolazili i na kraju polagali za licencu.
Nebojša:
Put, u ovoj školi padobranstva, nije ni malo lak ali to zavisi malo i od talenta. Na mom putu do zvanja "samostalnog padobranca" ne bih ništa menjao, iskreno. Svaki korak koji je trebao da se uradi, uradio se. Svako preispitivanje moralo je da se dogodi i sve to uz sjajnu ekipu i pre svega instruktore koji su uvek bili tu da pomognu i ukažu, da edukuju. Na kraju će se ispostaviti da je to obaveza svakok padobranca prema drugu padobrancu i ostalim zainteresovanim pojedincima.
Mirko:
Rekoh, imao sam pauzu. Ali... put je bio... mnogo iskren i ako se uzme za ozbiljno... dve sezone od mog definitivnog povratka u sport.
Šta si sve morao da naučiš osim samog „skakanja iz aviona“?
Uroš:
Tokom skoka ima dosta stvari na koje mora da se pazi iznova i iznova da ne bi sebe ili druge doveli u bilo koju vrstu opasnosti. Ima dosta stvari da se nauči ali nisu mnogo koplikovane. Više su logičke i lake za shvatiti i primeniti.
Josip:
Pobediti samog sebe je svakako najveći izazov. 120 puta urađeni testovi teorije, vežba disanja u avionu ali svesnost situacije je ipak najvažnija instanca prilikom svakog skoka i "vožnje" pod kupolom. Pamtio sam svaku reč instruktura jer u vandrednim situacijama tačno na osnovu tih dobijenih znanja donosiš odluke od kojih potencijalno život zavisi. Padobranstvo je ozbiljan sport!
Danilo:
Ljudi pre svega nemaju svest o tome da je sve ovo mnogo sigurnije nego pre 50 godina. Svi imaju pitanje ,,šta ako ti se ne otvori padobran?!”. Ne znaju da postoji sigurnosni automat i rezervni padobran i kompletna obuka za vanredne situacije kao obavezni deo padobranske obuke i sticanja preliminarnog iskustva. Teorije ima mnogo, ali sve to ponavljamo dodatno i kroz praksu dok nas instruktori vode kroz ceo proces. Dalje dolazi vežbanje na zemlji za pravilan položaj tela, pravilno otvaranje, postupci u vanrednim situacijama, vežbanje u tunelu (podjednako ključno iskustvo) itd… E sad... sve to treba primeniti u praksi.
Bojan:
Ni ja lično nisam znao da je potrebno toliko stvari da se prođe i nauči da bi se došlo do A licence.
Ima teorije poprilično dosta i vanredne procedure stvarno moraju da se nauče bez greške, jer je to suštinski važno za bezbednost.
Rad sa opremom, upravljanje padobranom, prizemljenje i druge stvari uče se sve vreme dok smo na aerodromu. Nekada ponajviše nakon samog dana, dok svi sedimo zajedno i prenosimo iskustva. Ne učimo samo na svom primeru skakanja i kroz predavanja instruktora, već i na svačijem drugom skoku, posmatranjem, brifinzima, ispravljanju grešaka i upijanjem informacija.
Zaista nije to samo "doći i skočiti", iza toga stoji ozbiljna priprema i obuka, što i govorim ljudima privatno koji nisu upoznati sa ovim sportom.
Nebojša:
Upravo, padobranstvo nije samo skakanje iz aviona, to je konstantni rad i edukacija. Svaki segment padobranstva ima svoje čari a mnoge od njih nisu nimalo naivne i moraju se savladati da bi pojedinci funkcionisali kao kompletni padobranci. Savladati svaki segment znači sigurnost za sebe ali i za kolege padobrance.
Mirko: Da se fokusiram na zadatak 110% i da slušam ljude koje bi jedino trebalo da slušam uz ponavljanje sve teorije.. koje i nije toliko mnogo.
Koji ti je trenutak tokom obuke bio najteži, a koji ti je dao najveće samopouzdanje?
Uroš:
Najteži trenutak je bio kad sam upao u kovit tokom slobodnog pada dok je ujedno ta situacija bila i pokazatelj da mogu bez ičije pomoći da se snadjem i rešim problem jer... mozak pamti mnogo više nego što mi mislimo. Pod uslovom da smo pre toga slušali... koga je trebalo da slušamo.
Josip:
Nikad nisam pomislio da će me padobranstvo naučiti strpljenju ali zaista jeste. Nebrojano puta pomisliš da možda to nije za tebe ali ipak nastaviš. Kad kažes sam sebi plašim se visine ali sam ipak gledao kroz prozor aviona ko mu.... nek ide život. Jednostavno pitanje postaviš sebi "sad ili nikad" i odlučis... Sad! Mogu ja to!
Danilo:
Pravilan odvoj u "relativnu struju" vazduha pri samostalnom otvaranju padobrana. Posle toga je sve mnogo lakše, jer najveća prepreka je u tom momentu preskočena.
Bojan:
Svakako je prvi skok na slobodno, kada sami otvaramo padobaran je predstavljao jedan veći korak, i za mene je bio možda najteži, u smislu da moramo ostati u fokusu za pravilan odvoj odnosno pravilan položaj tela da zadržimo jer on diktira pravilno otvaranje padobrana bez potencijalnih anomalija i otkaza.
Svaka nova stvar koja se nauči gradi jednu vrstu samopouzdanja i motiviše nas da nastavimo dalje, ali sebe sam počeo smatrati pravim padobrancem tek kada sam položio tu A licencu.
Nekako je došlo veliko olakšanje nakon toga i sad sve postaje baš zabavno.
Nebojša:
Trenutak kada sam shvatio da postajem padobranac je trenutak koji moji instruktori dobro pamte. To je trenutak kada sam pri skoku sa 1500 metara bio u stabilnom "belly" položaju potpuno svestan situacije i samo uživao u tih 12-15 sekundi slobodnog pada do samog otvaranja padobrana. Tada sam dobio jednu ogromnu infekciju samopouzdanja. Najtežih ili teških trenutaka se ni ne sećam... ako ih je uopšte i bilo.
Mirko: Preći na 3000 metara zbog blokade i straha od kovita, dok sam najveće samopuzdanje dobio posle prvog skoka sa veće visine sa instruktorima, čemu je usledila poseta tunelu sa ostalim drugarima padobrancima. Tu sam shvatio da je taj famozni kovit samo nedovoljna doza "opuštenosti" i grča tela u slobodnom padu. Zapravo, telo treba da nam bude vrlo opušteno ali da imamo snažan body core. Tu sam imao sreće jer sam oduvek bio sportista na neki način.
Sada kada imaš A licencu – šta ona za tebe zapravo znači i šta bi rekao nekome ko razmišlja da počne?
Uroš:
Kada sam dobio A licencu - napokon sam mogao da skočim ozbiljnije i zahtevnije skokove nego do tada. Naravno sve u okvirima sigurnog i dogovorenog. Prvi put mi se otvorila prilika da skočim 4way skok sa još tri padobranca. Kažu da se to zove formation skydiving. Fenomenalan osećaj - blago rečeno.
Josip:
Ovo je verovatno sve put ka nepoznatom baš kao i prvi skok što je bio i nisam znao gde će me dovesti. Savetujem svima koji i malo razmišljaju na ovu temu da se još lakše odluče na skok. Hrabrost sama nađe put.
Danilo:
"A" dozvola je samo početak i dozvola da možeš skakati u bilo kom delu sveta uz prisustvo instruktora na dropzoni. Posle sam shvatio da je to samo osnova.
Voleo bih da smo imali AFF pri prvim skokovima. Verujem da bi mnogo brže došli do samostalnog otvaranja padobrana ali ne znam da li bi nas to učinilo ovoliko kompletnim padobrancima sa ovolikom širinom znanja i iskustva pogotovo u pogledu prizemljenja i fazi planiranja školskog kruga za samo prizemljenje. Pre prvog skoka je bilo dovoljno, ako ne i previše, informacija za dobar početak. Svaki vid obuke ima svoje prednosti i mane.
Bojan:
Svakako da je to tek početak i mislim da tek sada i dolazi najbolji deo jer sada se mogu opredeliti u kom smeru ću dalje ići i učiti stvari zbog kojih sam i počeo samu obuku. Discipline u padobranstvu su mnogobrojne i svaka traži specijalizaciju na datu temu.
Onaj ko zaista voli ovaj sport i želi da se bavi njime mora da razume da sve ide postepeno i korak po korak jer tako mora. Tako da, potrebno je strpljenje i vreme da se dođe do onog što smo zamislili. To bih voleo da sam znao na samom početku, jer sam bio pomalo nestrpljiv, ali sam brzo uvideo kako stoje stvari.
"A" licenca je prvi veći stepenik ali ima ih još mnogo i mislim da nema kraja obuci u ovom sportu.
Nebojša:
Zapravo sama A dozvola i ne donosi mnogo toga jer smo svojim veštinama i zalaganjem imali, i pre nje, izvesne "privilegije" pri skakanju koje su u osnovi i deo obuke. Ali sama A dozvola zaokružuje upravo to zalaganje i sve veštine koje smo stekli i taj papir nam donosi izvesnu satisfakciju za sav naš trud i podstrek za dalje zalaganje. Neka vrsta davno iščekivane ali prethodno zaslužene krune na glavi.
Mirko:
Kao početak nečeg većeg i šireg što još uvek ne vidim jasno. A neko ko stvarno želi, savet je da ne razmišlja mnogo već da dođe i onda da kroz prave instrukcije počne da stvara sliku o svemu ovome. Manje je strašno nego što mislite!
------------------------------
Veliko hvala momcima na iskrenim odgovorima, hvala Tomiju na prelepim fotografijama (o tome ćemo u nekom narednom pisanju definitivno jer dosađivanje na temu istog je počelo) ali...
Šta mislite da bi Vaš odgovor bio?
Kakvo iskustvo biste Vi preneli na nekoga nakon pitanja "kakva je padobranska obuka?!.. hajde prozbori!!!!", šta biste Vi odgovorili?
Vidimo se na aerodromu!
Comments